Singapur je grad sa takvom vegetacijom da izgleda kao da svo ovo drveće nije posađeno u gradu već da je grad nikao u sred šume. Put od aerodroma do hotela celim delom je propraćen cvećem, grmljem i onim drvećem što je iste visine, a zdepasto, ono što žirafe u Africi jedu, samo zelenije. Znate one naše ružne potporne ograde oko gradilišta što se na njima reklamira kako ko stigne? E pa ovde su na njima nacrtani suncokreti, celom dužinom do grada. I tako oko svakog gradilišta da slučajno cveća ne manjka, pa makar i naslikanog. Oči mi brzinski sklapaju scene koje se brzo smenjuju dok jurimo 100 na sat iako se još nisu navikle na dnevnu svetlost posle sati provedenih u avionu i duge neprospavane noći. Grad je jako zelen, a i kako i da ne bude kad pada baš mnogo kiše. Listovi u centru grada su kao oni iz crtaća što se slončić Ćira njima pokriva dok pljusak ne prođe. Ne traje dugo, al’ ga baš fino stušti…
Žvake su ovde zabranjene kao i pušenje na ulici, asfalt čist kao suza. Gledam kroz prozor i svaki put sam u neverici, čas nekako zaboravim sve ovo čim me neko vreme nema…
Bože, koliko je bila slatka ona bakica na 11G, cipele uglancane kao da je na sastanak krenula i sva onako važna, tvrdi pazar ozbiljnošću, kao, vozi se biznis klasom, a sitne okice vrište nestašluk, cipelice jedva da dodiruju pod. A onaj Arapin levo se razgaćio, kao da je u svojoj dnevnoj sobi, ni pet sitnih ne daje, Bože, kakvih ljudi ima…
Zgrade su ovde u Singapuru toliko velike da je malo zastrašujuće kako toliko ljudi živi na jednom mestu i sve funkcioniše. Na svakoj drugoj višespratnici može se videti drveće, ne biljke, saksijice, belagone već pravo drveće, paprati…
Taksista nam je proši put rekao kako prosečan jednosoban stan u tom kraju kroz koji smo prošli, košta oko 5 miliona dolara… A toliko ih ima da ovde ispade da su svi milioneri. Kaže -Da, Singapur je grad sa mnogo bogatih ljudi, al’ se kriju, sramota je odati se, čak se potpuno suprotno ponašaju i još te ubeđuju da nemaju ništa jer je takva kultura jednostavno neprihvatljiva, show off je ovde grozan (avaj, oni bi srčku dobili da dođu u Dubai). Većina stanovnika inače živi u državnim stanovima, plaća kredit po povoljnim uslovima, ono, 20-30 godina. On je svoj pre 15 godina platio 66.000 eura , a danas taj isti stan vredi oko 450.000 eura, cena je 7 puta skočila što mu dođe da je i prosečni singapurski taksista težak pola miliona u nekretninama.
Singapur je grad- država sa 4 podjednako priznata jezika-tamilski, malajski, engleski i kineski. Ono što mi je najbolje ovde je to što u Singapuru mogu da kupim sve one japanske, kineske i koreanske stvari jer je sve, za razliku od proizvoda u navedenim zemljama, ovde prevedeno i na engleski. Baš jedan grad naklonjen strancima svih rasa. Kineska četvrt je jedna od rethih u svetu koja je ovoliko čista i u kojoj svi Kinezi kako tako pričaju engleski; u sred Njujorka mi se dešavalo da ne mogu da se sporazumem sa njima. Indijska četvrt je takođe uredna, sve je nekako po planu i programu i sve lepo funkcioniše. Jednom mi je jedan indonežanski pilot rekao kako svi oni u Aziji na Singapur gledaju isto kao Evropljani na Švajcarsku ili Ameri Njujork, kad se Singapura dokopaš, znaj da si uspeo u životu. Hm… Videla sam samo jednom jednog beskućnika, ležao je na klupi, a i ono malo prljavih stvari što je imao kraj sebe bilo je nekako poređano po nekom redu kao u kući, samo bez kuće… Čudno…Generalno, jako bezbedan grad.
Bole me noge, ne znam koliko mi je sati sad već po mom vremenu, al’ mora da ima mnogo… Neću da računam. Čeka me topao tuš i mekan krevet. A kasnije i čula da potkrepim, najlepša ulična hrana za srce, dušu i nos.
A da, i oni voze sa desne strane… Ako ikad poginem negde e to će biti na pešačkom prelazu u ovim “desnim” zemljama, verovatno ličim na nekog šizofreničara koji unezvereno gleda levo-desno pa i posle tolikog detaljnog izučavanja, kola uvek naiđu sa najmanje očekivane strane bez obzira koliko se ja upinjala da gledam i bila sigurna u ishod svoje savršene procene.
Ala ovaj autobus nešto čudno drnda… Dalek mi je ovaj put… Al’ ajde, makar je popločen cvećem…
