7.30h ujutru, istrčavam iz hotela, idem da pokupim povraćaj poreza za pola Nemačke što je kupih juče. Znam, zvučim kao popularne Jatovke što su 80-ih, a posebno 90-ih, švercovale šta su stigle, prenosile švajcarske čokolade, leviske, bunde… Ruke me ubijaju (jbt da li sam stvarno morala i krompir da kupim, nema mladih krompirića u Abu Dabiju, šta ćeš), ali nema veze, nisam skoro bila, a Nemačka od svih zemalja ima najbolji odnos kvalitet-cena… A i nije daleko, 5 minuta hoda, da predam kofer i da sednem kod Turčina na burek, pozdravljamo se svaki put kad dođem, znam čoveka. Čekam da Kinezi uzmu sav taj povraćaj para od svih markiranih torbi što vade iz krmača i kofera. Sad sam opasno gladna i nervozna, ali ne koliko i bosanski par iza mene koji kasni na let za Beograd, dobrano su ih popljuvali, žena samo veze, od korona virusa do Louis Vuitton-a, onako, opustila se, ne bira reči, muž se preznaja, ali i on povremeno dobaci po koju, čisto da se zna da je i on u redu, da čeka, da i on ima svoja prava. Okrenuh se ljubazno jer nisam više mogla da je slušam: “Dobro jutro, valjda će ovi brzo, i ja kasnim na let”. Muž je pocrveneo na njen red, ona se iznenadila, ustuknula i zaćutala, al’ kao, bi joj drago što me vidi, posebno u uniformi, naši smo pa cela ova situacija, veli, lakše pada. Zagleda me, od cipela pa naviše, povremeno skrene pogled, pa opet istom rutom naniže. Svaki detalj joj je interesantan, pogotovo moja kapa, rekla bih. Nije da ni ja nisam jednom komentarisala kasirkin raspali lak za nokte, gazdaričino debelo kuče na ulici ili momke u sred Brazila misleći da me niko od njih ne razume. Nažalost, svi su tečno govorili srpski, jednom od njih u Brazilu i majka ispade iz mog sela… Zemljo, otvori se. Baš zato što sam znala, baš zato sam je i prekinula. Iz krmače iskače još jedan Burberry. Ova naša već kao terijer. Vidim da ću morati da uzmem burek za poneti. Sjurila sam se niz stepenice, pokupila ga i otrčala u hotel na pick up. Kako sam izašla na onu ‘ladnoću, još jače je zamirisao, već sanjam kako korice puckaju, vruće i hrskave. Dok jurim ka hotelu na -2°C, osećam kako mi vetar preseca rebra na pola, ne nedostaje mi zima… Ama baš bi ni malo… Iza sebe ostavljam babu, dedu i sina. Baba nosi dve crvene ruže uvijene u zasebne celofane, deda joj nosi ručni prtljag, a sin veliki kofer. Deda ima iste kockaste brkove i kapu kao moj deka, baba ima isto maramče kao moja nana… Nije mi više bilo zima…Ama baš ni malo…