Rođena sam i odrasla na selu. Uvek sam mislila, kad sam bila mlađa, da je to nešto strašno što mi se desilo jer smo decu iz grada koji su dolazili kod babe i dede za vreme letnjeg raspusta, nekako gledali kao nekog boljeg od sebe, mada, sad kad bolje razmislim, više je to bila naša reakcija na njihovo gledanje nas sa visine. Sa godinama sam shvatila da je to najlepšta stvar koja mi se ikad desila i da ja tu ništa ne bih menjala. Iskopavali smo crve, jurili sojke, jebavali ale što bi moja baba rekla, lutali po šumama, sakupljali slonove uši i visibabe u proleće i niko nam nikad nije rekao da posle sat vremena moramo iz parkića u kuću. Dece u mom sokaku nije bilo, samo nas troje, ali sam pored brata i sestre imala svoju drugaricu za ceo život. Neda i ja smo sakupljale suvo cveće, bojile prababine ćupove i prekopale svaki centimetar tavana. Pa čega tu sve nije bilo! Svega pa i miševa, maminih devojačkih cipela, starih knjiga, tatine đačke knjižice i kojekakvih džidžabidža… za jedno radoznalo dete, više nego dovoljno. Šila sam torbe od maminih devojačkih suknji, učila k’o da nema sutra, sve uz pomoć štapa i kanapa. Neda i ja smo imale ključ od školske biblioteke jer smo, navodno, dobile zadatak da je sredimo i poređamo knjige po alfabetu, avaj, većinu njih smo i pročitale odugovlačeći to sređivanje. Kad sam se sa nepunih 15 preselila u grad, mislila sam i dalje da su oni tamo nešto pametniji, da su im škole bolje, a onda sam shvatila da su informacije do nas možda čak i brže stizale jer nam nisu bile na dohvat ruke pa smo ih više i želeli i upijali i debelo se pomučili da dodjemo do njih, a ni google nije postojao (iz informatike smo izučavali ms dos – i to komande ispisane na tabli). Cela rock i punk scena bivše i tadašnje Juge je došla do Laćisleda, sestre su nam donosile kasete, znanja i informacije o kulturnim dešavanjima. Znali smo sve o original patikama Nike 2,3,4, o razlici između američkih i grčkih farmerki 501, o cipelama sa platformom i martinkama, o Beatles-ima i Stones-ima, a o osnovnoškolskom obrazovanju da i ne govorimo, mogle smo da upišemo koju god školu smo želele bez dinara plaćenih privatnih časova. Nastavnici su bili starog kova, ako dobiješ keca, sam si kriv, danas, dobiješ keca, nastavnik kriv. Direktor je uvek dolazio u odelu i sa kravatom u sred tog istog sela. Poštovali smo ih k’o da su bili članovi Srpske akademije nauka i umetnosti, al’ smo zato slikali u prirodi, igrali rukomet i odbojku skoro svakog dana posle škole, imali streljačku sekciju, imali prave pravcate žabe i bube za biologiju… I najvažnije od svega, imali smo slobodu – slobodu stvaranja, slobodu stapanja sa prirodom bez kalupa i straha da će nam se nešto desiti, i najbitnije, imali smo slobodu izbora… I za razliku od te dece iz grada, imali smo i crve… i tavanske miševe…