Dragi moji čitaoci,
Moje ime je Vesna.
Završila sam tako nekako slučajno na Filološkom fakultetu, ja bih to nazvala spletom i nizom nekih čudnih okolnosti. Od svega tamo, pažnju mi je držala književnost, filozofija, psihologija i kulturologija, ostalo sam otaljavala kao svaki profesionalni otaljavač. Spletom jos čudnijih okolnosti, našla sam se u ulozi stjuardese koju, evo još uvek, i nakon skoro 6 godina, igram. Sve ovo ovde što će proisteći, odraz je moje čiste dokolice i posledica svih priča i događaja koji su se na putu desili, a koji su okupirali moj mozak, uglavnom povlačeći se po različitim prevoznim sredstvima – brodovima, vozovima, avionima… Pisala sam ja i tokom studija, al’ su tada, sve te priče završavale na papirima ili poslednjim stranama neke nesrećne raskupusane sveske, a onda, u milionskim selidbama, po svim mogućim beogradskim tavanima svih mojih dragih ljudi gde verovatno još uvek čuče. Elem, ja sam vam ona što kad se okrene, u jednom cugu uspe da poruši čašu, telefon i cveće na stolu kad je u gostima i kad se to nikako ne radi, ona što u kući nema ni jedan jedini spareni tanjir ni komplet svih čaša, ona koju svaka Ruskinja koju upozna pita da li zna šta na ruskom znači reč Vesna, a onda neverica i neki blagi podsmeh, ista reakcija gotovo uvek (očigledno nikom nije jasno da neko može da se zove Proleće), ona koja na svako pitanje šta studira dobije i još jedno pride, zalepljeno uz ovo prvo uporno ga se držeći kao pijan plota već godinama ,,Je l’ to zbog španskih serija?” Ona što nikada nikome nije objasnila da je španski bio samo odraz njene tvrdoglavosti da zaokruži odeljenje u srednjoj u koje se najteže upadalo u nadi da neće upasti u tih dvanaest ljudi pa da lepo ode u normalnu gimnaziju i studira arhitekturu kasnije pošto je odmalena nešto uvek izmišljala kerefeke, crtala po zidovima i radovala se tehničkom crtanju, kuckanju i majstorisanju, sakupljanju suvog cveća i obrtanju nameštaja u kući za trista šezdeset stepeni na svaka dva meseca. Ona što je lenja kao krava za stvari koje je ne zanimaju, ali i za one koje je kao polovično zanimaju, ona što je već na vratima, obučena i potpuno spremna kad neko pomene da treba negde da se ide… Ona što spusti gard i proguta svoj ponos, uzme rukavice i očisti javni toalet, što se smeška na svakave ljudske gluposti, a do smeškanja joj nije. Ona što srce na dlanu daje bez da joj ga je iko i tražio, ona koju to debelo i košta, al’ na lekcijama slabo uči, ona što sa stoprocentim zagarantovanim uspehom priprema muškarce za ženidbu, ali odmah, sa sledećom, doduše. Jednom ju je neko ko je dobro poznaje objasnio ,,nogama je čvrsto na zemlji, ali rukama uvek ka nebu”, ona što sve kuhinje sveta voli bez izuzetka i što konstantno kuburi sa neverovatnom željom da proždrne sve pred sobom nasuprot isto tako konstantnoj želji da ne izgleda kao prase, ona koja uvek ima barem po jednu fleku na svakoj majici, ona što mesecima piše maturski rad i sve joj se u trenu obriše dva dana pred predaju istog. Ona koja primeti vaše dlačice na nožnim prstima iako ste sveukupno dama, ona koja po mirisu zna odakle je avion sleteo i koji su gosti bili u njemu pre nego što je ušla, ona što ima fotografsko pamćenje pa zna koja vam je boja i oblik pločica na podu u kupatilu iako vam je samo jednom u kuću pre pet godina ušla, ali koja, isto tako, dva broja u životu nije mogla da zapamti, uključujući i svoj broj telefona kao i sva vaša imena pri upoznavanju. Ona, u čijoj priči možete da završite ni krivi ni dužni…