Netflix je pre nekoliko nedelja izbacio seriju Unorthodox koja je zapalila gledaoce širom sveta. A kako i ne bi. Priča o životu mlade ortodoksne Jevrejke je u najmanju ruku neobična, pogotovo ako se uzme u obzir da se radnja dešava u 21. veku u Njujorku, najmodernijem i najliberalnijem gradu na svetu. Iz Njujorka će se radnja kasnije preseliti u Berlin… Njujork koji je ovde predstavljen kao moderna prestonica u kojoj je poželjno pripadati nekoj grupi (u ovom slučaju ekstremnoj) i Berlin kao beg, personifikacija individualnosti, slobode, različitosti, umetničkog izraza… Cela ova priča me je podsetila na moj prvi kontakt sa ovom zajednicom koja na plećima još uvek nosi ogromno breme prošlosti, tačnije holokausta koga ni dan danas nije uspela da se oslobodi, zajednica koja ne zna šta je internet i televizija, zajednica u kojoj su žene samo mašine za pravljenje beba.
Davne 2006. sam, igrom slučaja, završila u Viliamsburgu, delu Bruklina u kom živi ova specifična zajednica ortodoksnih Jevreja. Drug nas je pokupio kolima te smo slučajno zalutali u taj kraj, inače sam sa prijateljicama i živela nedaleko odatle. Iz užurbanih ulica velikog grada, ušli smo u potpunu tišinu, ulice bez automobila, bez buke i vreve. Ušli smo u neki drugi svet… Ulice su bile pune odraslih, dece, tinejdžera koji šetaju u neodređenom pravcu. Nešto je u prvom trenu već zadelovalo čudno…Svi do poslednjeg su bili muškarci, ni jedne jedine žene! Svi su bili obučeni u crna odela i bele košulje, svi su nosili cilindar na glavi, stariji su imali neke dve lokne koje su im virile ispod te kape, brade su im bile, u zavisnosti od uzrasta, od onih jarećih do velikih i bujnih koje dosežu do pola grudi. Svi su se pozdravljali bez osmeha, onako ozbiljno i hladno, po govoru tela, rekla bih da su jedva šturo razmenjivali rečenice, ali su se svakako pozdravljali. U rukama su držali neke knjige i onda su u njih gledali i nešto većali. Radnje su bile zatvorene, metalne rešetke spuštene, samo muška populacija na ulicama koja nešto raspravlja. U prvi mah sam pomislila da je po sredi snimanje nekog filma. Usporili smo, scena se skoro pa zamrzla, sve je stalo i svi su nas gledali kao da smo počinili najveći prekršaj koga ni sami nismo bili svesni, a trebalo je da budemo. Bilo je jako neprijatno pa smo požurili da nađemo izlaz. Kako smo nastavili dalje pravo, ušli smo u sledeću ulicu. To je bila jedna od onih njujorških ulica u kojoj su svi ulazi isti, svi izlaze stepenicama na trotoar, kuće slične onima u kojima je živela Keri Bredšo u Sex i Gradu. Na svakom ulazu, na stepenicama, sedela je po jedna žena i jedna devojčica. Sve te starije žene imale su bele perike pokupljene u omanje punđe na potiljku, sa strogim razdeljkom na sredini glave. Bile su obučene u tamne, dugačke suknje i bele košulje sa nekim prslukom preko. Ličile su na onu bakicu iz crtaća sa Tviti ptičicom i Silvesterom što stalno hekla. Sedele su tako ozbiljne i češljale mokru kosu svojih ćerki, unuka, bez ijedne reči, ijednog zvuka. I ovde smo se osetili kao da smo počinili još jedan nenamerni zločin, bilo je očigledno da i ovde nismo dobrodošli. Prošla me je jeza od te, još jedne sablasne, filmske scene. Vazduh je postao težak i bajat. Drug je dao gas, želeli smo da odemo odatle što pre… U realnost…Pardon, u našu realnost…
Svakako vam savetujem da pogledate ovu seriju rađenu po knjizi, tj. istinitoj priči glavne junakinje. Glumci su zaista odradili dobru stvar s obzirom da većina njih ne potiče iz ove zajednice, ne govori njihov Yiddish jezik, a neki od glavnih junaka zapravo i nisu pravi glumci.
Realnost je, izgleda, potpuno individualna percepcija svakog od nas.