,,Aaaa, pa možemo na našem”- reče gospođa Marina.
To na ,,našem” znači mnogo toga, znači da u prvoj sekundi razgovora znamo da ostavljamo sve budalaštine iza nas, znači da smo na istoj strani, onoj ljudskoj, bez obzira da li smo Srbi, Hrvati, Bosanci, Makedonci, Crnogorci… Sporazumno prećutno smo ga uopštili tako da se osećamo prijatno, to je zeleno svetlo za prijatan razgovor koji sledi jer smo jednostavno…naši…ma kako taj jezik zvali i kom se Bogu molili, daleko od prošlosti duboko poštujući onoga sa druge strane…
Gospođa Marina ima italijansko prezime i dobro priča hrvatski, ima sina jedinca koji je na proputovanju po Švajcarskoj nabasao na Leskovačanku i oženio je. E sad, s obzirom da je snajka rođena u Srbiji, sve vreme je vukla na stranu života u Srbiji. Sin, sa druge strane, video Balkan nije jer je rođen na australijskoj adresi i ceo svoj vek proveo je tamo. I preselio se zbog nje, ljubav čuda čini… Gospođa Marina, koja takođe nije baš veliki poznavalac Balkana, rekla bih, jer su i godine vani učinile svoje, toliko je bila oduševljena Srbijom da je odlučila da kupi kuću i preseli se kako bi bila blizu sina jedinca i unučića. I taman se ona skućila, baštica, cveće, miran život, kad sin dobije posao u Americi i porodica se odseli, a sa njima nestane i sav njen san o kućici u cveću i mirnom penzionerskom životu. Ostala je sama… Sedela je tamo neko vreme, a onda shvatila da joj je ceo život u Australiji i sad, evo, ide nazad. Tužna je baš… I dok sklanja pogled sa strane da joj oči ne vidim, kaže da je od svega ispalo i nešto dobro, sad ima dve kuće kojima će se uvek vraćati… Kao da još ona mene teši jer joj bi neprijatno zbog mog tužnog izraza lica. Život, kaže…Na poslednjem slogu i brada joj malo zadrhta, al’ je i to pokušala da zataška blagim pokretom gornje napućene usne u levo kako bi mišić popustio, a suza se zaustavila.
Htedoh da je pitam što se ne preseli u Ameriku, ali nisam smela jer mi je kroz njenu priču bilo jasno da tamo, iz nekog razloga, nije bila pozvana, a rado bi otišla. Ko zna, možda je to preseljenje u Ameriku, između ostalog, bio i suptilni beg od gospođe Marine kojoj ni preseljenje iz Sidneja u Leskovac nije teško palo. Ovde nam jedan od aktera priče, snajka, nije poznanica tako da bolje da ćutim jer kad god je pomene, Marina malo nesvesno zatrese ramenima.
Ostavila sam je da pije čaj i gricka plazmu dok lista Novosti…