23.12.2015.
Oblačim se u ranu zoru, još ni svanulo nije, a mislim se u sebi, opet u Manilu, jbt ne mogu po 100. put u Manilu da idem, nek me ostave u krevetu još jedno 100 godina (ovaj osećaj samo letači mogu da razumeju). Dolazim tamo i opet me zapljusne ona sloboda Azije, osećaj da nisam skoro bila i osmesi ljudi koji nemaju ništa, a imaju sve, svi imaju tu dečiju lepu radost. Svi su na ulici, slavi se Božić, miriše hrana…
Sledeći put kad isto izjavim ili samo pomislim, moliću da mi neko zavali jednu dobru šamarčinu.
24.12.2015.
Na aerodromu u Starbucks-u čekam kafu, radnik započinje priču. Pita odakle sam i gde idem. Drugi se sramežljivo ubacuje: “Šta je pitaš? Pa vidiš valjda da je Etihad, kakav si glupson.” Huškaju se, gurkaju i komešaju. Pita šta mi je sledeća destinacija, odakle sam, gde sam letela ovog meseca, a na pomen države kao iz topa izgovara svaki glavni grad iste i nigde ne maši, zna sve, sve države oko Srbije, sve države u Zapadnoj Africi…Pravi kafu i kaže: “Ja bih najviše na svetu želeo da putujem, prijavljivao sam se par puta i svaki put bi me odbili”, spušta glavu i skriva svoj sramežljivi osmeh i zvrcave oci. Jako me fascinira ta filipinska dečija radost u odraslog čoveka, ne znam kako ni da je objasnim, njima je sve nekako smešno, teško da vidiš neku ozbiljnu, namučenu facu. Ja mu kažem da ne odustaje, šta god to bilo.. nikad, ali nikad! I da dobro zapamti šta sam mu rekla. Biću i ja valjda jednog dana deo tog HR tima.. Dobio je bakšiš veći od kafe (vrlo poznat osećaj kako je i sa druge strane), a ja sam dobila ekstra čvrstu penu i jedan široki osmeh zauzvrat.
Još jedan šamar moliću.
